NEW ALBUM COMING OUT... Pimp My Profile
ZVONCEKOVA BILJEŽNICA ili Blues verbalnih masturbacija, band koji već duže vreme djeluje iz potaje na prostoru centralne Šumadije i okoline, nastao je sasvim namerno tamo daleke 1988 godine sa jasno izraženim programom (nema veze sa tv programom) i svojim statutom, koji je jamačno –besomučno, predvidjao da se u dogledno vreme domogne vlasti ili čak šta više da uzurpira vlast – što bi se reklo državni aparat.
Kako im nije pošlo za rukom da dodju dalje od slušnog aparata, okrenuli su se protivu nje i odmetnuli u ajduke, skrivajući se godinama do dana današnjeg, kod punk jataka širom zemlje i pod zemljom ( a naša zemlja je mala - ali rastresita)
Po šumama i gorama rekao bi stanoviti pjesnik, živeći u primitivnim uvjetima življenja, kao i njhovi stari, zahvaćeni talasom deevolucije, bili su primorani da s pomoću štapa i kanapa, sa sekirom na ledjima i klipom kukuruza u džepu, kreću u ostvarenje svog dugogodišnjeg sna - XXIII Srpski punk ustanak u Soraba.
Pa gospodo, šta im je drugo preostalo osim borbe za goli i polugoli život u uvjetima mentalnog holokausta, duhovne gerile i izražene turbo okupacije braće napaćene.
Pitate se kako je ova skupina preživljavala na padinama planine Bukulje, svih ovih godina i otkuda na jednom mestu ovakva skupina ustanika, koja se prehranjuje jedući ovnujsko meso i gibanicu od 7 jaja (domaćine, nemo jedno da fali).
-Kad porastete, kašće vam se samo, ali do tada u kratkim crtama, prisetimo se reči pokojnog čika Vase Pelagića, koji je govorio, da je narodni lek za ćelavost - namazati se tečnim fekalijama po glavi i kosa ima samo da bukće.
Tu su tragovi čuvene punk koprofagije u Soraba.
Setimo se i riječi druga Starog, koje je rekao drugu Moši negde na Zelengori 1943 – Majku ti božiju, druže Mošo rekao je drug Stari, ova će nam koprofagija u Soraba doći glave kad-tad, nasmeja se on a nasmejaše se i ostali borci.
Kao što se može videti već tu nailazimo na tragove koprofagije i raznih devijacija (sexualnih) naravno u Soraba.
Medjutim ako zagrebemo još dalje videćemo i to da je prof. Dr. Tozza Rabassa imao dalekog pretka, pjesnika, koji je živeo negde u okolini Pule ali tačno gde, ne zna se.
Taj momčić Zvoncek Rabassoni, bio je vrlo neshvaćen u svom okruženju, živeći u mračnom srednjem 18 veku u svom malom kućerku sa ugašenim kaminom i gomilom neshvaćenih stihova pod slamaricom.
Ali znao je, on da će jednoga dana doći neki veliki čovek, uhvatiti ga za ruku, kao i slične gluhoneme, slepce, kljaste i povesti u svetlu budućnost, takoreći futur, odnosno povesti na mesto, u slivu dve reke gde će se smočiti ili po volji utopiti se.
Kako su prolazili dani bez ikakve nade niti naznaka za bolje sutra, pošao je jednoga dana u poljski wc (bez Švedskog stola) kako bi stolicao, ili balego i tako zanesen i opijen lepotom nadirućeg prizora, nije primetio da gubi tlo pod nogama,sve se urušilo i on se našao u rupi od fekalija do iznad glave.
Vapio je jadnik za pomoć, ali je nije bilo, tako da je ipak uz pomoć jednog magarca, koji je iznenadjen vikom, došao na mesto udesa - uhvatio ga je za rep i nekako se iskobeljao, ali avaj, ne lezi vraže - magarac se izbalego dotičnom pravo na glavu, što mu je došlo kao šlag na tortu.
I tada u ovom istorijskom trenutku desilo se to -BUJICA NEVEROVATNIH STIHOVA DOŠLA MU JE U GLAVU - NEČISTI SU MU OTVORILE OČI.
Naravno otrčao je u sobu i sve to natenane zabeležio. Odmah sutradan, registrovao je prvi u ovom dijelu Evrope kružok narodnog stvaralaštva u koji će se kasnije učlaniti i pelotičari i koprolaličari i urolagničari i naravno koprofagičari (po mišljenju mnogih eminentnih historičara ovo je preteča kulturno umetničkih društava).
Kakav skup, kakva družina, ovde je bilo svih onih različitih pesničkih pravaca bez obzira na nacionalnu klasu, pripadnost navijačkoj skupini, učešće u NOB-u, kratkovidost ili dalekovidost ili pak vidovitost.
Kažu da je stekao zavidnu popularnost u ovom dijelu Evrope i iz tog perioda i datira njegova legendarna zbirka nedela - DOLAZI VREME DA SE JEDE PEČENJE BEZ LEBA - koja je nadživela svog autora i sačuvala se do današnjih dana i polu noći.
Priča se da je završio vrlo neslavno - nestručnim rukovanjem aparatom za gašenje života, mada neki kažu da je završio tako, da je želeo da napravi gibanicu od 7 jaja I kako je imao samo 5 komada odsekao je svoja dva.
I tu je kažu bio kraj, ali gde ima dima ima i pizde, ali u svakom slučaju njegovu bilježnicu radova nasledio je njegov daljnji predak prof. dr Tozza Rabassa IV.
I želeći da očuva uspomenu na svog pretka, na pijaci ljudskog roblja otkupio je tri ljuta devijanta koprolaličara Dejana Fumaronea koji je svirao bas, urolagničara Tomaža Hladnog za bubnjevima i Bishopa Tutua- pelotičara koji je svirao gitaru, stvarajući jedinstveni pravac u ovom dijelu Europe-koprofagičarski punk rock, gde se u svojim stihovima rado sećaju i pokušavaju da isprave istorijske zablude o Johanu Gutenbergu, Popu Dukljaninu,Tvrtku I Kotromaniću, Sintagmama Matije Vlastara, tako da bi secela priča mogla definisati kao PERUANSKO,MLETAČKO,AUSTROUGARSKO, VIZANTIJSKO, ŠUMADIJSKI ETNO, DISCO,PUNK SASTAV sa osvrtom na sve KOPROFAGIČARE, UROLAGNIČARE, PELOTIČARE, KOPROLALIČARE sa ovih i onih prostora.
Tamo s kraja 1988. godine već kreće njihova sviračka aktivnost i iste godine izlazi prva zbirka radova nezvanično izdanje, LORKA NIJE PISAO MOJU PESMU toku sledećig godina izlazi njihovo sledeće izdanje – skup koncertnih pesama RETROSPEKTIVA '88-'91, što izaziva pažnju širih narodnih masa I medija, na geografskom prostoru od 5 m kvadratnih.
Već 1991. dolazi do promena u sastavu gde u band dolazi (ne)čuveni Vuja KBO, da bi u njegovom novoformiranom studiju Češnjak snimili po mnogima ultimativno jedan od petnaest albuma nove Srpske punk scene INŽENJERI LJUDSKE DUŠE koji je do dana današnjeg doživeo 8 reizdanja, posle koga je za njih sve bilo drugačije (na geografskom prostoru od 6 m kvadratnih), kako prenosi medijski servis Srbije sa pretplatnicima.
Kreće strahovita koncertna aktivnost,kada band definitivno sebi otvara sva vrata na ovim prostorima a zatvara pred sobom na onim prostorima.
Mediji počinju da šire priču o bandu koji je spojio pozorišne elemente i muziku, o bandu koji na bini seče drva, kleči na kukuruzu, pere noge i iznosi svoj prljavi veš pred narod (kako prenosi medijski servis Srbije,bez pretplatnika), sa strahovitom količinom pozitivne energije koju samo punk može da donese a bogami i odnese.
Već 1994. pojavljuje se njihovo vinilno izdanje MRZIM SVOJU MESNU ZAJEDNICU zajednicu za TIOLI records koji je samo potvrdio riječi kritike sa predhodnog albuma, njihovi medijski i koncertni istupi postaju prava medijska atrakcija - ili kako je rekao Ivan St. Rizinger, oni na koncertima vraćaju publici pomalo zaboravljeni osećaj zajedništva sa grupom na sceni.
Nakon toga sledi period od četiri godine, gde se prof. Tozza Rabassa uglavnom bavio formiranjem i zaokruživanjem nove Srpske punk scene, kako u radio emisijama, tako i na tv emisijama, gde sa par prijatelja pokušava da afirmiše ovu scenu i bandove unutar nje, što mu naravno i uspeva (bez pomoći medijskog servisa Srbije sa pretplatnicima).
Za svoju novoformiranu izdavačku kuću NEPRIJATELJ PRELAZI RIJEKU RECORDS 1998. objavljuju njihovo izdanje GAVRILOV PRINCIP, bez pardona po rečima Bana Loknera, album godine Srpske undergraund scene.
„Ala se probudila, mislim, to je opet onaj isti Tozza“ – rekao je Ivan St. Rizinger, a Bane Lokner je iz prikrajka dodao – „Urbani pristup ZB I parodiranje svega i svakoga, daje ovom bandu aromu neobičnosti i što da ne – originalnosti“.
U tom smislu ovaj band i nema nameru da pametuje ili da vas pak zamara. Tozza Rabassa i ekipa se pre svega dobro zabavljaju i dosta toga vam i kažu.
Album je naravno sniman u studiju Češnjak, produkciju je radio Vuja (bez Kavasakija).
Petar Luković je sa prozora pendžera u prolazu dobacio:„Rad Zvoncekove bolježnice svih ovih godina (u Arandjelovcu i okolini) možda je najbolji primer gerilskog rock delovanja unutar SPS, SRS zemlje Srbije; ono što ZB sezonama rade - snimajući suvisle i ortodoksne off projekte, kurčevito uperene protiv mentaliteta ovdašnjih podanika, diverzantski je udar na populistički ukus nacije,nenavikle da se na jednom mestu suoči sa svojom sudbinom u obliku jedanaest pesama čiji naslovi (Ska kolo, Toshiro Mifune a kolo, Koka kolo, Sladak kupus za vreme berbe, Đurino kolo, Razbivanje kolo, Ne zovi me, Krši and the lomi kolo, Dilerovo kolo i Op,op snajka kolo) s šumadijskim cinizmom govore o općem veselju unutar establišment klinike za mentalno obolele“.
Gavrilov princip je samo u teoriji rock album, a u praksi eksplicitni Manifest političkog rada sa masama: reč je o numerama koje svojom sirovošću, hard core/post punk zvukom i bizarnim melodijama na granicama horor napeva, uz tradicionalni zvučno-tekstualni udar, gde jednog momenta više niko ne vodi računa o produkcijskoj sofisticiranosti (koja ne postoji) ili o zvučnim naslagama koje se gomilaju u slojevima, taman da svaka od “KOLO” pesama postane vrsta lične, pobunjeničke himne.
ZB svojim pesmama - gromoglasnim gitarama, očajničkim vokalima, večito vibrira na tankoj off punk žici, pokušavajući (i uspevajući) da u nekim od numera (Neprijatelj prelazi rijeku kolo ili Razbivanje kolo) proširi muzički aspekt na ambijetalnu etno formu s lažnim industrial pasažima; opet, kad se vrate korenima (Ne zovi me), ZB zvuče nepodnošljivo nostalgično (šifra Prljavo Kazalište) što opet, jebi ga, govori o senzibilitetu i pravu na političko mišljenje, makar mišljenje bilo - muzika iz hrvatskih primalnih izvora.
Radeći u sredini koja je atipično daleko od velikih centara - ZB obaljaju ogroman posao. Gavrilov Princip je album koji se ne bi usudili da snime mnogi tzv. beogradski heroji.
Reč je, ako se baš nismo razumeli, o gotovo 35 minuta znoja, brige, besa, energije i entuzijazma čiji se oblog od leda u primerenoj sirovoj produkciji i izvrnutim tekstovima koji se iščitavaju kao neka vrsta Biblijskog otkrića: kao dokaz da se Srbija - ipak nije predala i da Otpisani još uvek jašu.
Nakon ovog albuma i u fazi duboke deevolucije, band se pojavljivao na raznim kompilacijama u zemlji, posebno treba istaći kompilacije Paket aranžmana – SVI PROTIV SVIH iPUNK OBRADE, u aranžmanu Kizze Bathmanna.
Prvi put Tozza i Vuja dolaze u kontakt sa filmom, gde ih je režiser Djordje Milosavljević angažovao za film Ringe Raja, gde se pojavljuju i rade punk obradu: „Bacila je sve niz rijeku“, za odjavnu špicu filma, za koju numeru rade i spot koji se zavrteo na svim TV stanicama po Srbiji (zajedno sa pretplatnicima medijskog servisa).
U studiju Češnjak završeni su radovi na produkciji novog albuma, koji će se pojaviti na ulicama, a bogami i stočnim pijacama (uz obavezan SMS kredit na 20 godina bez kamate,učešća i žiranata).
Možete ih zateći gde po planini Bukulji seku drva, hapse i drže kao taoce turbopoklonike, pljuju zalutale r 'n' roll prevarante i kritičare, vežbaju kopanje bunara, za daleka nova pokoljenja, verujući da će u njih upasti oni zbog kojih su i otišli u šumu bez pokrajina.
e scaricare gratuitamente spartiti, basi, liscio, latino-americano,
marce per banda e canzoni.
A presto
Thanks for friendship.
On my website www.giuseppecardaropoli.it you can download and listen for free : orchestra, bases, smooth and latin American , banda marches and songs.
See you soon
Gracias por la amistad. En mi sitio web www.giuseppecardaropoli.it puedes descargar y escuchar de forma gratuita: orquesta, bases, sin tropiezos y de Améric
Novim albumom simbolicnog naziva "No End In Sight" (nema kraja na vidiku) njujorske hard-core/metal legende Pro-Pain obelezavaju punoletstvo, tj. punih osamnaest godina delovanja.
Brutalno jaki i energicni kao i prvog dana, kombinujuci agresivnost hard kora sa preciznoscu speed metal sviranja, sa angazovanim tekstovima u kojima je glavna tematika socijalna nepravda zacinjena buntom i ulicnom mrznjom, a predvodjeni bas gitaristom i vokalnim solistom Gary Meskil-om Pro-Pain i dalje nemaju nameru da tron svetske scene prepuste mladjim snagama. U okviru velike svetske i evropske turneje na koju vode i Vengince (USA) i Drone (Nemacka) posetice i Beograd 7.9.2009. Domaca podrska - Neverlost (Beograd).
Dokumentarni film “EKV - Kao da je bilo nekad” je uzbudljiva i potresna prica o životu i smrti, stvaranju i zavisnosti, ljubavi i mržnji, usponu i padu.
Svi clanovi kreativnog jezgra EKV umrli su u periodu 1992 - 2002. godine. U trenutku smrti imali su 31 godinu (Ivica Vidovic), 36 godina (Milan Mladenovic), 38 godina (Bojan Pecar) i 43 godine (Margita Stefanovic). Niko od njih nije ostavio biološke naslednike. Sa druge strane, teško je prebrojati autore koji i danas stvaraju pod uticajem ovog benda, iza koga je ostalo sedam studijskih i nekoliko koncertnih albuma, medu kojima i jedan snimljen 1986. u klubu „Kulušic“ u Zagrebu.
„EKV - Kao da je bilo nekad“ nije film koji govori samo o tragicnoj sudbini grupe. U filmu se prvi put na eksplicitan nacin govori o bizarnoj povezanosti režima bivše SFRJ i rock’n’rolla, posebno „novog talasa“. Ucesnici jasno i bez oklevanja govore o artikulisanim putevima droge koji su polazili iz komunistickog vrha tadašnje države a završavali u stvaralackom procesu citave new wave generacije u Beogradu.
Sudbina Ekatarine Velike jeste najtragicnija, najintrigantnija i najvažnija prica o uzrocima i posledicama, o pocetku i kraju. Kao da je bilo nekad.
Film je napravila producentska kuca PDV (Produkcija Dušana Vesica) 2008. godine u Beogradu, Srbija. Proizveden je u dvcam tehnologiji i traje 86 minuta. Postprodukcija zvuka obavljena je u tonskom studiju Aleksandra Vasiljevica u Zemunu.
Televizijsku seriju, napravljenu po filmu, emitovala je Radio Televizija Srbije u periodu od 21. 9. do 12. 10. 2008. godine. www.rts.co.rs
Film ce biti emitovan 8.avgusta 2009.(subota) u livingroom-u,a nakon filma ce biti emitovan i jedan stari fenomenalni koncert grupe EKV
Online Now!
..
..
